Retko kada idem na Sajam knjiga jer i nove i antikvarne knjige kupujem neprestano preko godine. Filmove gledam još intenzivnije pa ipak svake godine obratim posebnu pažnju na FEST.

Naravno, na FESTu uvek ima dosta toga što se može prvo videti tu, a često i samo tada i nikada više, međutim, postoji još jedan jako važan razlog zašto sa velikom pažnjom pratim svako izdanje.

Nezavisno od toga što gledam filmove preko godine, FEST je za veliki deo kako stručne tako i laičke javnosti kod nas praktično jedini sistematičan dodir sa filmskom scenom u toku sezone. U tom pogledu, veoma mi je značajno da kroz program FESTa sagledam šta je zapravo doprlo do našeg gledališta, jer u tom koordinatnom sistemu gledalačkog iskustva u predstojećem periodu treba da radim.

Jedan od filmova koje sam još kao gimnazijalac pogledao na FESTu bio je PUSHER Nicolasa Windinga Refna, i ove godine se upravo desilo to o čemu govorim. Film koji sam gledao na FESTu pre 23 godine dao je svoje filmsko čedo na našem podneblju.

Danac je pre četvrt veka pokazao Srbima kako se pravi film o srpskim kriminalcima. Treći deo serijala PUSHER, dan-danas stoji kao jedan od najboljih filmova o Srbima iako je snimljen van Srbije. Kult jugomafije koji su izgradili Arkan i Joksa pamtio se još dugo po Skandinaviji, pa je imao odjeka i u filmu Danijela Espinose SNABBA CASH koji je u Americi distibuiran pod pokroviteljstvom Martina Skorsezea.

Poslednjih godina, počev od filma i serije Južni vetar, srpski kriminal dobio je novi život na ekranu. LIHVAR Nemanje Ćeranića, film koji je premijerno prikazan na Festu, a trenutno se daje u bioskopima pokazuje, međutim, da je Refnova lekcija ispravno naučena. I na svu sreću, proširuje područje delovanja srpskog gangsterskog filma u odnosu na ono koje je JUŽNI VETAR već osvojio.

Nasuprot beogradskim krajevima, počev od Mirijeva, koji imaju svoju ulogu u JUŽNOM VETRU, Ćeranić priču smešta u rodnu Inđiju i pravi film obeležen lokalnim miljeom. Ne samo zato što bodigard mafijaškog bosa iz Republike Srpske ne veruje Sremcima jer umeju da sakriju „bricu”, a ispostavlja se da umeju, već i zato što posao prevoženja robe sa Dragaša sve do Horgoša mora da se obavlja u jednoj mikrosredini u kojoj svi svakoga znaju, ljudi različitih klasa se mešaju, anonimnosti praktično nema i onda se kriminal mora odvijati kroz specifičnu razmenu svih sa svima.

Otud je LIHVAR unikatan krimić za početak po tome što govori o gangsterima u mestu gde svako svakoga zna, i gde se život odvija razmenom novca i usluga.

Glavni junak Mundir je uterivač dugova, njegov zločin je što se u zajednici baziranoj na razmeni usluga bavi naplaćivanjem dugova u novcu, i vodi se kodeksom da on nikome ništa ne duguje i njemu niko ne sme da duguje.

Kada se, međutim, igrom nesrećnih okolnosti nađe u situaciji da duguje čoveku kom nikako ne bi smeo, Mundir mora da krši sve svoje principe, i njegov život s druge strane zakona eskalira u smeru kom se nije nadao.

Prikaz života u Inđiji je vibrantan, a što je još važnije, prikaz kriminala je veoma ubedljiv, jer LIHVARA naseljavaju junaci koji su integralni deo legalnih tokova, samo naprosto oni imaju kapital koji mogu investirati brže i sa manje formalnosti od banaka. Mundir je deo zajednice, čovek kome se potencijalno čak i najpošteniji građanin u nekoj situaciji može obratiti.

S druge strane, kada stvari odu sa one strane zakona, Nemanja Ćeranić i njegov scenarista Strahinja Madžarević osmišljavaju maštovit, ponovo veoma lokalan, socijalno veoma specifičan metod kriminalnog delovanja. Njihova rešenja za razne trope gangsterskog filma, kao što su ispiti lojalnosti, uklanjanje tela ili mesta tajnih susreta veoma su domišljata i proističu iz miljea u kome se sve dešava.

Novi, nepotrošeni glumci, u saradnji sa već potvrđenim profesionalcima daju utisak svežine, autentičnosti i nepredvidive energetske razmene, i Ćeranić zaslužuje pohvale što različiti profili glumaca i nivoi prepoznatljivosti iz drugih ostvarenja ne proizvode disbalans već sklad.

Ovog filma ne bi bilo bez Refnovog PUSHERa, Ćeranićev Mundir svakako je reinkarnacija Bodnijinog Frenka, ali ono što je najvažnije, može se gledati i bez predznanja o danskom uzoru, ovo je film našeg podneblja i našeg vremena, a reditelj jako uspešno ume da evocira i jedno i drugo.

Lihvar je snažan bioskopski debi za Nemanju Ćeranića koji se već potvrdio uspešnim kratkim filmovima i visokim profesionalnim nivoom u radu na serijama. Ovaj mladi reditelj pripada novoj generaciji gangsterskog srpskog filma gde se kriminalci nalaze ispred, a ne iza kamere i verujem da je ovaj film početak jedne značajne karijere.

S druge strane, ove godine na FESTu se nastavila još jedna lepa tradicija a to je predstavljanje iranskih filmova koji umnogome odstupaju od onoga što sm navikli da nam stiže iz te kinematografije, iz dana Kiarostamija i Panahija koji su upravo na ovom festivalu imali svoju afirmaciju uporedo sa stranim smotrama.

Kuća Iranian Independents već godinama pred međunarodnu publiku donosi veoma zanimljive, žanrovski sofisticirane i društveno provokativne filmove.

Prošle godine na FESTu smo videli METRI SHESH VA NIM Saeeda Roustayia, na engleskom poznat kao JUST 6.5 koji nam je predstavio iranski film nove generacije. Posle izuzetnog filma na engleskom poznatom kao SHEEPLE, jedne vrlo zanimljive, anarhične i crnohumorne krimi priča, Iranci su napravili novi blokbaster.

Oliver Stone je posle ciriškog filmskog festivala za ovaj film rekao, „“Just 6.5” is the Iranian “French Connection” I mentioned last post. Huge hit in Iran. Fast-moving, authentic, wholly unsentimental, a slice of Iran no one’s ever seen. Writer and director is Saeed Roustayi.“

Opisujući ga kao remek-delo, Stone nimalo nije preterao.

Ovaj film deluje potpuno drugačije od onih Kiarostamija i Panahija kojima su nas Iranci izlagali ranije. Izgleda kao da je cenzura popustila, prvo dopustivši da Roustayi uspe da se nagleda Friedkina, Manna i Audiarda a potom i da snimi i prikaže ovakav film.

Roustayi uspeva nešto što je vrlo redak slučaj u globalnim filmskim tokovima – da u jednoj vrlo ranoj fazi razvoja žanra u jednoj kinematografiji napravi ostvarenje koje će doprineti estetici nekog žanra u kome dominiraju neke druge kulture. Roustayi je upravo to uradio.

Iranski milje crackheada i heroinista je nešto do sada neviđeno na filmu, možda samo dotaknuto u MIDNIGHT EXPRESSu, a ove godine pravi veliki ulazak na iranske a onda i svetske ekrane. JUST 6.5 nije jedini film koji to tematizuje ali je svakako najsnažniji.

Roustayijev rediteljski pristup je moderan, kadriranje je bazirano na vešto artikulisanim pokretima kamere, mizanscen je vibrantan, ubedljiv, izbor glumaca i statista je izuzetan i doprinosi autentičnmosti, međutim Roustayijev film je estetizovan i ima finu dozu stilizacije kojom uobličuje svoj vrlo blago „podignuti realizam“.

Međutim, Roustayi zna da je realizam njegovo osnovno oružje i on nikada ne „podiže“ stilizaciju do nivoa tipičnijeg cops and robbers koncepta. Ono gde postoji najjači art house uticaj međutim jeste dramaturška struktura. Roustayi pomera fokus sa glavnog junaka, inspektora policije na narko dilera kog on hapsi, i pokušava da „razume“ obe strane.

Ali, kod Roustayija je jako bitna jedna stvar – u Iranu je kazna za prodaju droge smrt. Dakle, sve dobija jednu dublju egzistencijalističku dimenziju. Nije sporno da i iranska policija nagrađuje cinkaroše, setimo se filma TARAJ iz 1985. godine, ali bez ikakve sumnje onaj ko je osuđen ima teške sudbinske dileme.

Od uvodne potere pa sve do završnice, Roustayi ubacuje čitav niz neočekivanih šamara čak i za najverziranijeg gledaoca krimića. Inventivnost autora i autentičnost miljea su izuzetni, i JUST 6.5 je zaista jedan neobičan korak napred za iranski film u jednom neočekivanom pravcu.

Sa filmom SHEEPLE, ovaj film deli izuzetnog glumca Navida Mohammadzadeha. Međutim, čini se da su oba filma ne samo deo istog talasa već i jednog vrlo zanimljivog razvoja u kome se prepoznaje sazrevanje poetika. Roustayi bi bez problema sutra mogao da snima holivudski ili zapadnoevrospki film, ali možda je bolje da ostane u Iranu i tamo napravi svoju Fabriku snova.

Ove godine FEST je nastavio istim putem i doneo je film TOOMAN a u njemu se osetilo i nešto PUSHERovsko jer se Srbija javila na skroz neočekivan način.

TOOMAN Morteze Farshbafa je zanimljiv skorsezeovski film o usponu i padu ovisika od fudbalskog klađenja koji u jednom trenutku stiče gotovo magijsku sposobnost predviđanja rezultata ali kako se bogati i penje na vrh tako polako gubi sve važne ljude i odnose u životu.

Film je po svom karakteru jedan veoma jednostavan moralitet, napisan maltene po postulatima magijskog realizma ako gledamo celinu i šta ona pokušava da kaže.

Međutim, sam sadržaj je skorsezijanski jer prikazuje junaka u veoma jasno determinisanim socijalnim okolnostima, u jednom visokoestetizovanom, frenetičnom ritmu, sa puno nemira u pokretima kamere kojima se pokazuje disperzija njegove pažnje i haotičnost postojanja u kojoj on pronalazi centar u klađenju koje u osnovi ritualističko, hazardersko ali i na nekom specifičnom nivou emotivno.

Junak ulazi u fazu sloma tokom jedne utakmice srpske reprezentacije što je nama dobro poznato stanje. Kada se opkladi na srpsku reprezentaciju, svakome odavde postaje jasno da je ovo priča o tome da je kocka zlo. Ali kad vidimo da opkladio na Krstajićevu Srbiju protiv Kostarike, shvatamo da je đavo tema priče.

Vremenom počinje da krši pravila koja je sam postavio kao što je recimo da se nikada ne kladi na tim za koji navija a vremenom krši i sva ostala, sve do tačke kada pobede na klađenju ne mogu da zamene smisao kog više nema.

Film traje predugo mada je dinamičan za gledanje, i u završnoj trećini počinje malo da se gubi nit. Međutim, ovaj iranski film je vizuelno potpuno atipičan za njih i veoma slobodan u prikazivanju života jedne marginalne grupe i njene anksioznosti i nesposobnosti da se uklopi u društvene tokove.

Film je inače smešten u turkmenski milje, pa se bavi i konfliktima kultura na tom nivoa premda tu nema značajnijih zahvata.

Da sam ove godine pisao preporuke za FEST, TOOMAN bi se svakako našao među njima. Preporuke međutim nisam pisao jer nisam obavio revakcinaciju dok se odigravao ovaj festival i smatrao sam da je licemerno da ljude pozivam u bioskop u koji ni sam nemam nameru da idem. Na bioskopskom repertoraru je proteklih meseci inače bilo nekoliko filmova koje sam želeo da preporučim od sveg srca, ali sam se iz istih razloga udržavao.

FEST je sada prošao. Ko je gledao, gledao je. No, bilo bi šteta da makar post-FESTum ne iznesem neka zapažanja o ovogodišnjoj selekciji.

Neka ovo bude prva etapa tih utisaka…