Pre desetak godina, na FESTu prikazan je UN PROPHETE Jacquesa Audiarda, možda jedan od najviših tačaka na kojima su se našli „muški film“ i art house. Ova zatvorska priča koja istražuje pojednako etničke tenzije, unutrašnja vrtloženja junaka, moralno posrnuće, sa ponekim iskorakom u onostrano, uvela je evropski gangsterski film u novu epohu i na nivou koji još uvek nije prevaziđen, čak ni u Skandinaviji.

Osnovna snaga ovog postupka ostaje izuzetan realistički postupak dopunjen vrlo maštovitim rediteljskim rešenjima koja osvežavaju naizgled spontan i skoro dokumentarni pristup događajima.

Audiarda je uzbudio spoj ritualnosti sveta podzemlja sa apsolutnim socijalnim dnom kome ti junaci pripadaju. Kroz veliki broj procedura koje su praćene potpunom etičkom ispražnjenošću on je na nov način raščlanio svet gangstera. U odnosu na Scorsesea koji je uspeo da prikaže uspon i pad raznih mafijaša vodeći ih kroz situacije koje ih zavode i potom skupo koštaju, Audiard prikazuje svet u kome praktično nema ništa privlačno, ništa što bi zavelo junaka ali isto tako njegov ulazak u svet kriminala prikazuje kao nešto neizbežno.

Audiardova poetika u ovom filmu jasno se profilisala negde između teorije Stuarta Kaminskog o homoerotskom u gangsterskim filmovima i Jean Geneta koji je prikazao svet homoseksualne ljubavi među marginalcima, otpadnicima i robijašima.

Scorseseove Italijane i Irce u UN PROPHETE preuzimaju Korzikanci i Arapi, dve marginalizovane grupe koje se naizmenično međusobno glože i ujedinjuju protiv svih ostalih, u pokušaju da izgrade vertikalnu mobilnost. Zatvor je svojevrsna Viša škola za zločin u ovom filmu u kojoj se niko ne rehabilituje već se pod nadzorom iskusnih kriminalaca i korumpiranih čuvara samo specijalizuje.

Francuski reditelj se trijumfalno vratio u zatvor na FESTu 2018. godine u filmu A PRAYER BEFORE DAWN. Ovog puta, to je bio Jean-Stephane Sauvaire, panker i vizuelni umetnik koji je prethodno napravio globalnu senzaciju filmom JOHNNY MAD DOG o deci-ratnicima iz podsaharske Afrike.

A PRAYER BEFORE DAWN je njegov debi na engleskom, mada je i JOHNNY MAD DOG bio dosta na tom jeziku. Ovde je glavni junak ipak Britanac, a priča je smeštena na Tajland gde ovaj završava u zatvoru. Otud je engleski u ovom filmu se samo jezik glavnog junaka već i lingua franca kojom se služi u kaznionici.

Sve izgovoreno na tajlandskom u ovom filmu iskorišćeno je kao samorazumljivi žamor, poput nemačkog u McTiernanovom DIE HARDu, i paradoksalno titlovi uglavnom pomažu da se isprati iskvareni engleski koji se izgovara.

Sauvaire je ekranizovao istinitu priču britanskog narkomana i boksera Billy Moorea koji je na Tajlandu uhapšen zbog droge a onda je ušao u tamošnji zatvorski lanac tajlandskog boksa i time stekao poštovanje i mogućnost da opstane. Ako je Audiardov zatvor iz UN PROPHETE Viša škola kriminala onda je tajlandski zatvor koledž koji nudi sportsku stipendiju onima koji umeju da se biju.

U izvesnom smislu, Sauvaireov film se može definisati kao naturalistički akcijaš jer sam zaplet deluje kao jedna od onih bizarnih konstrukcija iz Van Dammeovih filmova – junak biva uhapšen i gle čuda, zatvor organizuje svoj borilački turnir.

Međutim, ovo je istinita priča i samim tim atmosfera je podjednako razrađena kao i bokserski element koji je tretiran sportski, i zapravo i ne nosi taj ulog borbe na život i smrt. Čak naprotiv, možemo reći da je boks prikazan kao najčistiji deo boravka u zatvoru, premda naravno svaki borilački sport kad se njime bave sociopate dobija i dozu opasnosti.

Scene borbe su energične i vibrantne, ubedljive su, ali su građene pre svega kao studija karaktera. Uvek je u prvom planu junak i emocija kroz koju u tom trenutku prolazi. Ovo je film sa puno tuče u kome je studiranje duha i tela bitnije od visceralnih akcionih uzbuđenja. Činjenica da je ovo naturalistički art house i studija karaktera ne znači da A PRAYER BEFORE DAWN nije poučan kao primer šta mogu biti nove granice akcionog filma.

Kad se junak nađe u zatvoru na egzotičnom mestu, čak i ako pobegne iz objekta, ne može pobeći od MIDNIGHT EXPRESSa Alana Parkera. I A PRAYER BEFORE DAWN spada u red filmova koje možemo nazvati MIDNIGHT EXPRESSom našeg vremena. U ovom filmu junak deluje kao da je uredno pogledao Parkerov klasik i potpuno je pomiren sa svojom sudbinom, što predstavlja i najveće osveženje. Junak je sam, ni na koga ne računa i nikome se ne žali, zna da je kriv i da ono što mu se dešava nije nepravda već samo prirodna posledica glupih postupaka na pogrešnim mestu.

A PRAYER BEFORE DAWN je audiardovski film u svojoj osnovi, zanimljiv spoj tema na koje su monopol imali žanrovski filmovi i produbljene studije karaktera i tela svojstvene art houseu koji na kraju uspeva da ujedini obe publike.

Na ovogodišnjem FESTu prikazan je film LE NUIT DES ROIS Philippa Lacotea koji se nadovezuje na UN PROPHETE i A PRAYER BEFORE DAWN jer se bavi ritualističkim miljeom zatvora na egzotičnom mestu. Ovog puta zatvor je smešten na Obali Slonovače.

Lacote se za razliku od Audiarda nimalo ne oslanja na konvencije gangsterskog i zatvorskog filma, i samim tim stvara se problem što nije do kraja jasno dokle su okolnosti realistične a od koje tačke kreće svojevrsna teatralistička konstrukcija. No, ako imamo u vidu veliku ulogu magije u svakodnevici ovih delova Afrike, moguće je da su najbizaniji segmenti u stvari najrealističniji.

Ovde nemamo Zapadnjaka koji se našao u stranom zatvoru kao protagonistu, imamo jednog samo kao epizodistu. Bavimo se pre svega lokalnom populacijom.

Glavni junak je mladi robijaš koji je završio u zatvoru i izabran je da bude pripovedač koji će zabavljati zatvorenike pričama, ne nužno istinitim.

Čini mi se da bi oslanjanje na neki žanrovski kostur pomoglo ovom filmu da zadrži fokus, imao sam određene teškoće dok sam ga pratio jer mi je nedostajao jasan pripovedački zamajac pa je na kraju sve ostalo više u domenu zanimljivog nego zaista uspešnog produžetka ove tradicije u selekciji FESTa.

Dimitrije Vojnov