– Dobar dan, građanko i građanine. Izvolite.
– Dobar dan, rekao/la nam je Vaš/a kolega/inica da Vas pitamo gde se nalazi otorinolaringolog/škinja.
– Naravno. Reći ću Vam. Odnosno, izvinite, reći ću vam! Doktorka Kruščić je na odmoru.
– A zašto sam onda dolazio/la? Mislim, pardon, izvinite, zašto smo onda dolazili?
– Ne znam. Imate verovatno nekih problema sa uhom, grlom ili nosom.
– Nismo se razumeli. Mi. Mislim, Vi i nas dvoje i verovatno vaša kolega/inica. Ne znamo da li je građanka ili građanin jer je imao/la masku i naočari i neku neutralnu boju glasa koja bi mogla pripadati i Njoj i Njemu. Zapravo nas zanima kakvog smisla ima to što smo dolazili ako je otorinolaringološkinja na odmoru.
– E to morate pitati kolegu/inicu. Ja isto ne znam s kim ste razgovarali/le. U službi za inforamacije rade i kolege i koleginice. Koji problem vas muči?
– Moja supruga ne čuje dobro na oba uva. I na levo i na desno.
– Ova građanka pored Vas je Vaša supruga?
– Da. Ovo je moja supruga Jovana Trešnjevac Gluvačić.
– Gospođo Trešnjevac Gluvačić, izvolite!
– A?
– Nije A nego MOLIM.
– Ne čuje Vas. Budite glasniji/a/e/i. Rekao sam Vam da ne čuje dobro.
– Svejedno se ne kaže a nego molim!
– Opalim Vas golim!
– Na kurcu Te/Je/Ih nosam!
– Soba broj osam.
– Hvala. Doviđenja.
– Prijatno!
– Izvolite!
– Hvala, nisam gladan/la.
– Jao!
– Uh!