Да мало изврнем Дикенса: било је то најбоље од времена, и даље је најбоље од времена. Могу то да гарантујем као двоструки фулбрајтовац. Заиста, Фулбрајтова стипендија требало би да је дефинисана у свим великим описним рјечницима као најбољи од свих периода у истраживачевом животу. Сенатор Фулбрајт овај програм је замислио као противтежу ароганцији моћи (тако је и насловљена збирка његових говора: Ароганција моћи). Програм је заснован на међусобном уважавању културних и свих других разлика и посвећен међукултурном дијалогу.

Моје двије Фулбрајтове стипендије дијели 34 године. Веома рано у мојој академској каријери, кад ми је било 25 година, отишао сам из Југославије на свој први фулбрајт на Универзитет Илиноиса. Била је 1987. и свијет је био другачији него данас. Мада није био леденохладан, хладни рат је и даље био међу нама. Данас сам поново на фулбрајту у Београду, оновременом главном граду Југославије. Југославија више не постоји а ја сам у Београду као амерички држављанин. Београд је друкчији, ја сам друкчији. Нажалост, почиње и нови хладни рат. Мој први фулбрајт, из Југославије у Сједињене Државе обликовао је не само моју каријеру, него и шире животне изборе. Радио сам у величанственој библиотеци Универзитета Илиноиса у Урбани, скупљајући грађу за докторат, који сам по повратку у Југославију одбранио на Београдском универзитету. Стекао сам и предавачко искуство јер сам предавао на Универзитету Илиноиса и Универзитету Питсбурга (на овом другом универзитету студенти су ми били амерички фулбрајтовци који су ишли у Југославију). Продуктивност и љепота мог првог фулбрајта били су кључни у одлуци да  емигрирам у Сједињене Државе. Након академских ангажмана у Југославији (на Сарајевском универзитету), Њемачкој и Пољској, већ преко двије деценије насукан сам на пијесак аризонске пустиње. Истини за вољу, нисам потпуно насукан, бјежао сам на семестралне студијске и предавачке боравке на Универзитету Лудвига и Максимилијана у Минхену, Аустралијском националном универзитету у Камбери, Универзитету Хокаида у Јапану те Универзитету Колумбија у Њујорку.

Мој други фулбрајт такав је бијег, бијег сасвим посебне врсте. Два фулбрајта дијеле 34 године, али је у међувремену мој живот непрестано био обогаћен Фулбрајтовим програмом. Сваке године сам члан универзитетских Фулбрајтових комисија, оцјењивач сам приједлога за Фулбрајтове семинаре, угостио сам два фулбрајтовца на Државном универзитету Аризоне, а посљедњих година држим радионице за фулбрајтовце у граду Вашингтону.

Да се вратим свом другом фулбрајту. Он је не само унаприједио моје пројекте (бавим се међукултурним разликама онако како се оне одражавају у ријечима различитих језика) него је био величанствен у приватној равни и то на неколико нивоа.

Сасвим случајно (моја супруга и ја смо тражили смјештај са погледом и балконом, на таквој удаљености да се пјешке може до Филолошког), нашли смо стан на другој страни улице од стана гдје је живјела моја тетка, код које сам одсједао кад сам половином осамдесетих из Сарајева у Београд долазио на постдипломске студије. Тако је овај фулбрајт за мене заправо времеплов. Све оно што је у Београду добро и даље је добро, па је путовање времепловом изузетно пријатно.

Raša Popov

Запитаћете се шта је у Београду добро (сви све овдје непрестано критикују). Ево шта је добро. Можете ићи у Беч, можете у Истамбул, па и у Москву (и то је данас отежано), али никако не можете истовремено бити у сва та три града уколико нисте у Београду. Београдски роштиљ у Београд долази из Сарајева и Бањалуке (са избјеглицама из деведесетих), Пазара, а прије свега из Лесковца, главног града скаре на глобалном нивоу, гдје су се Турци најдуже задржали. Оданде је и најбољи ајвар (моји многобројни македонски пријатељи имаће вјероватно друкчије мишљење). Стамболски хабитус Београда није само у похованом мозгу, шкембићима, џигерици и роштиљу, ту је и Барјакли џамија која је уписана и у моју породичну историју јер је мој брат служио војску са муфтијом Мухамедом Јусуфспахићем а мој отац био пријатељ са Мухамедовим оцем великим муфтијом Хамдијом.

Из Беча нам стиже Дунав и у њему смуђ. Тамо га праве на српски начин, а овдје су га код Гоце и Рената довели до перфекције правећи га на тањирачи. Десило ми се у том локалу да се покварила каса (фискализација је тек била почела) па ми је наплаћено нешто више. Кад сам то пријавио управи, частили су мене и још три особе ручком. Ово сигурно није из Беча, ово је чисто српско, тамо би ми вратили разлику а не би ме частили неупоредиво скупљим ручком. И није ствар у новцу, било је дирљиво видјети да људи и даље држе до части.

Уђите у било коју пекару и наћи ћете мирољубиву коегзистенцију Беча (престављају га кифле и пецива) и Стамбола (који је заступљен буреком). Синергија два града види се и у посластичарницама, гдје се налази све што можете замислити, од Сахер торте до баклаве и тулумбе. У посластичарници је и Москва: Москва шнит је наша Сахер торта, а нема већег задовољства од Москва шнита у Хотелу Москва. Тамо је и жито, па је Москва присутна као дио православног комонвелта. О овоме свједоче и куполе цркава расутих по Београду. Москва, на хладном сјеверу Европе, у земљи кромпира и репе, и није град хране, али јесте град историје. За пет минута хода од стана долазим до Руске цркве, гдје је сахрањен Пјотр Николајевич Врангел, “црни барон”, посљедњи командант Бијеле армије.

Ту су онда и пијаце, и то какве пијаце: Бајлонијева, Каленићева, Ђерам. Оне су симфоније боја, звукова и мириса. Воће и поврће којем је вријеме, кајмак, сир, риба: свјежа и пржена и којешта друго. Прођох неки дан Бајлонијевом и зачух: Ајмо, кромпирићи за младићи. Гдје бих друго могао да чујем тако нешто? Пијаца поред мене, Палилуска, сада је хала, што ми се не свиђа, али ко сам ја да приговарам. Сигуран сам да је продавцима зими пријатно да их не бије вјетар.

У највећој чаролији нашег језика, Некрологу једној чаршији, Зуко Џумхур је написао за Бурсу да је ”зеленије зелена од сваке Лоркине строфе, зеленија од свих зеља, зељаница, зеленгора и зелениша”. Баш такав је и Београд: Ада, Звездарска шума, Топчидер, Кошутњак, Бањичка шума и стотине сјеновитих алеја.  

Надасве друго, Београд су људи. Искрена критика свега и свачега од стране таксисте, непрестани вицкасти коментари конобара (један ми при крају оброка рече: на крају ће то и добро испасти), савјет (често с пријекором) касирке – све ми то звучи пријатно. Београд су и моји људи. Овај мој фулбрајт био је бесконачан низ састанака са колегама, пријатељима (чак и многим школским друговима из Сарајева који од деведесетих живе у Београду) и рођацима.

Оно чиме се на глобалном нивоу Београд издваја јесте то да је величанствено непочешљан. Западна Европа пуна је почешљаних градова – озбиљни разбарушени градови су ријетки, тиме и од непроцјењиве вриједности. Народи у својим језицима имају кључне ријечи које су капије кроз које се разумију посебности њихових култура. И озбиљни градови имају своје кључне ријечи. Таква београдска кључна ријеч, која је однедавна у употреби, али савршено изражава дух града, јесте: опуштено. Уистину, Београд је такав: права храна, истински људи, заиста опуштени.

Овај мој боравак није био само у Београду. Стејт департмент био је љубазан да финансира и моја путовања на предавања по позиву у Сарајеву и Тирани. Путовао сам и по Србији, видио, између осталог, и величанствено реновиран Голубац.

Овај први дио мог другог фулбрајта ближи се крају, али за двије године долазим на његов други дио 2024. Сада сам Палилулац, тада планирам да се унаприједим у Доћолца – најразбарушенији дио непочешљаног града баш ми је по вољи (а ту ми је и живјела баба). Хвала сенатору Фулбрајту – почео је најбоље што је урадила не само влада САД-а, него и било које државе у историји свијета. Сигуран сам да се смије одозго: ароганција моћи нема шансе против њега.