Otkako je Dimitrije napravio loptu za prelaženje ulice, Beograd mi ceo izgleda sasvim drugačije. Nije samo zbog toga što nam je lopta svima omogućila brzo i nesmetano prelaženje ulice, nego se nekako sve odjednom izmenilo. I stvari koje ni s loptom ni sa ulicom nemaju nikakve veze. Uostalom, šta biste vi pre samo mesec dana rekli da vidite saobraćajca kako nasred Terazija muze kravu? A danas je to sasvim normalna pojava. Niko se više ni ne osvrće, jer su sad svi normalno prihvatili Zakon o mleku na javnom mestu. U svetu odavno prihvaćena stvar, ali našim seljacima je trebalo sto godina da se naviknu. A Dimitriju svaka čast na ovoj lopti. Primetila sam da totalno izluđuje vozače, naročito kad uključiš moju omiljenu opciju false projection. Ne radim to svima, samo taksistima. Dok ja bezbedno jašem na lopti, onaj skot dole vidi moju projekciju ispred šajbe i koči ko sumanut. Tek kad zakoči, skapira da je trik. Ladno popizdi. Teroristička organizacija pešaka tražila je da otkupi loptu za veliku lovu, ali Dimitrije je rešio da im ne da. Kaže da će je zlouoptrebiti. To je moguće, jer ipak su to ekstremisti. Pre dve godine, kad su se tek pojavili i samo bušili gume i lomili brisače, još su mi bili i simpatični, ali otkako su uveli pravilo “deset mrtvih vozača za jedan prelazak na crveno”, svi se slažu da su izdali ideju poštenog pešaka. Ne da je previše, nego proizvodi totalni kontraefekat. Neki taksisti su radi samoodbrane počeli da nose pištolje i postali mnogo laki na obaraču. Već tri pešaka koji su prelazili ulicu van pešačkog prelaza ubijeno je usred bela dana. I niko zbog toga ne odgovara. Murija je naravno na strani vozača. A kazne za nevezane pertle pešacima da ni ne spominjem. Ja sam pre neki dan platila 45.000 slovnih znakova bez razmaka za samo levu nevezanu pertlu, i to na trotoaru! Na licu mesta, bez prava žalbe. Užas! Ćaletu nisam smela da kažem ni reči. Postao je nepodnošljiv otkako su ga u firmi uhvatili s pocepanim gaćama. Higijenska komisija uvek obilazi frustracioni sektor drugog četvrtka ili petka u mesecu i to svi znaju, a ovog meseca su odjednom banuli u utorak. Ne vredi ništa što mu je keva govorila da će se to kad-tad desiti i da bar te nedelje uvek nosi čitave gaće. Da nevolja bude veća, pošto su gaće po proceduri odnete na dalju analizu, ćale je ubeđen da će ga provaliti da su pride bile još i prljave, pošto on u utorak nikad ne menja gaće. Ranije je menjao, ali ovo mu je kao neki bunt. Uostalom, isto kao i keva otkako su zabranili češanje na javnim mestima. Ona obožava, dok stoji na semaforu, pa kad se murkan okrene na drugu stranu, onako naočigled svih da se počeše ispod leve nozdrve. Oni s druge strane gledaju je zaprepašćeno, upiru prstom u nju, ali nema teorije da je pandur provali. Dok se on okrene, ruka je uredno u džepu, kao što propisi i nalažu. Ko svuda u svetu. Stvarno smo seljaci, to se na Zapadu nikad ne bi desilo. Čula sam da ljudi u Sloveniji drže ruke u džepovima na semaforu čak i kad nema automobila. Ni pandura! A jeste znali da u Nemačkoj uopšte skoro nema murje na raskrsnicama? Nema potrebe. Čim se čuje pucanj, svi u istom momentu kreću ukorak, leva-desna, leva-desna, a ritam drži automat na semaforu za slepe. Prestrojavanje po grupama se vrši bez pomoći bočnih saobraćajaca i dobermana. Kod njih se polaže ispit iz pešačenja po gradu još u sedmoj godini i ne smeš da izađeš bez položenog ispita. Jebote, oni su 100 godina ispred nas, majke mi. Istina, meni malo prija ova naša balkanska opuštenost. Zato su mi te Dimitrijeve lopte ekstra. Zasad ih samo nas šestoro u gradu koristi, ali ako se stvar primi, a primiće se sigurno, garant će uvesti neki zakon protiv njih. I treba da uvedu. Neka nam kad smo takvi! Baš čitam komentare na B92 juče. Ono kad su javili da smo i oficijelno proglašeni za naciju sa najviše kretena, prostaka i nacionalista po megabajtu; piše neki lik koji se kune da je bio u Italiji, i to dva puta. Jednom u Veroni a drugi put u nekom gradiću u Montani ili tako nešto. Kaže čovek da su ladno počeli da nas prepoznaju na ulici tamo u Evropi. Odmah! Nas Beograđane. Samo te namirišu posebno dresirani džukci, dođe murja i odvede te. Džaba viza, džaba rodbina u inostranstvu, nekrštenica i potvrda o nevoljenju SPC. Odmah te deportuju. Njega nisu, kaže, on se civilizovao. Navodno nije tolika frka ne gledati ljude oko sebe, ako prvo malo vežbaš po gradu pre nego što odeš preko crte. Meni je to nezamislivo, ja zveram u svaku budalu koja mi se nađe pred očima. Koja sam ljanka… Ma ni ne treba da idemo u Evropu kad smo tolki šabani. Kažu baš jutros na B92 da su u Srbiji čak deset posto stanovništva pušači! Da se čovek naježi od užasa…

…. prosurfajte, proguglajte, ova knjiga ima preko 50 prikaza i recenzija…

Роман »Лепосава« Павла Ћосића , духовито, авантуристичко-сатирично штиво једна је од књига које се дају прочитати у једном даху. “Лепосава” је у прво време, била јунак са блога, па су се текстови, према речима самог писца, почели сажимати у роман. Блог је био изузетно посећен, а први тираж књиге се распродао, па се на овогодишњем Сајму књига појавило и друго издање.Лепосава је типична млада девојка будућности, студенткиња политичке коректности, која заједно са својим пријатељима покушава да пробуди »мртво море« и прекрши све бесмислене законе и забране који служе да се казне нецивилизовани тј. овдашње становништво на уштрб уласка у златни свет иностранства. Писац се подсмева нашој стварности у којој сви желе да емигрирају упркос томе што их нико нигде не жели јер су, за излазак из земље потребни захтев за визу у 28 примерака, некрштеница, фотографија кревета у коме ћете спавати у иностранству, ковертирани пасворди за сву личну електронску преписку, фотографије са венчања…Јунаци “Лепосаве” беже у село и одушевљени су амбијентом и храном коју немају прилике да пробају у граду у коме се хране искључиво на киосцима са брзом храном или у Мек Доналдсу. Преувеличавањем и кованицама, аутор надомешта иначе прилично брзе, динамичне и једноставне реченице, док поглавља умногоме подсећају на филмске кадрове. Јасне су алузије на медије, као и опонашање њиховог начина изражавања (првенствено телевизије Б92), што се није морало десити и пародија коју аутор негује била би ефектнија, а сам роман би добио на снази и темељности. Овако је “Лепосава” остала једна духовита и проницљива опаска на нашу реалност, књига која ће нас насмејати, забавити и доказивати ону истину коју је давно изрекао Достојевски: “Никад не потцењујте живот”. “Лепосава” је јунак из наше стварности која је апсурдна а у којој упорно живимо.

Виолета Вучетић