Godina izdanja: 2016.

Edicija: Tripovetke

Urednik izdanja: Pavle Ćosić

Za izdavača: Jelena Spaić

Korice: Maja Gačanović

Tehnička obrada: Andrej Jovanović

Lektura: Vladislava Miler

ISBN: 978-86-86673-42-8

Cena: 380 dinara

Ekslusivna napomena! Ova knjiga će se na Beogradskom sajmu knjiga (2023) prodavati po superceni od svega 380 dinara, koliko zapravo i vredi. Koliko je koštala štampa, toliko košta i knjiga jer ono što ne može da se proda, zapravo je bezvredno. Roman nije loš, ali autor nije prihvatio doslovno nijednu sugestiju urednika, te zbog toga ovaj roman sa velikim potencijalom spada u skoro pa bezvredne.

Ovo je jedna potpuno neverovatna knjiga. Roman koji iz ovostrane neozbiljnosti prelazi u onostranu starnost kakva ova naša u ogledalu zapravo jeste.
Starešina se u ovoj naraciji prepunoj zabavnih situacija i humorističkih obrta toliko dobro snalazi da nam deluje da u rukama držimo remek-delo.
Samo da nije toliko ugušio oko detaljla, ova knjiga bi to svakako i bila. Ali Starešina ne bi bio Starešina da mu svaki detalj nije neobično bitan.
Od istog autora, Kornet je 2006. godine objavio zbirku pesama Marko Kraljević – Natprirodni ciklus kojom je ova organizacija započela svoju izdavačku delatnost.
Boris Starešina inače važi za čoveka koji je sporiji od sopstvene senke. Ova legenda o njemu ispreda se već desetak godina. No, u pisanju je dosta brz. Čak ima neobičnu naviku da u ovom XXI veku piše olovkom na papir, pa to posle prekucava. Čudan lik. Prva promocija ove knjige odvila se u prepunoj sali Biblioteke grada Pirota negde sredinom decembra 2016. godine, a beogradska promocija najavljena je za 27. januar 2017. u klubu Polet.
Ako vas nismo dovoljno zainteresovali, evo predgovora koji je sastavio sam autor.

PREDGOVOR

Ovo je knjiga, tačnije roman. Nosi naziv „Antigravitacija”, i čini jednu zaokruženu celinu.
Jedna celina, kao što je poznato, sastoji se iz dve ili više manjih celina, a istovremeno pripada nekoj većoj. Isti je slučaj i sa ovom knjigom.
Drugo, ovaj predgovor mi ostavlja dosta slobode pa ću to da iskoristim i napišem neke zanimljivosti.
Roman je pisan hemijskom olovkom i ima tri dela kao i četvrti, umetnuti deo. Kada sam stigao do kraja
prvog dela, mina u olovci se istrošila pa sam je zamenio. Kad sam stigao do kraja drugog dela, istrošila
se i ta druga mina pa sam i nju zamenio. Isto se desilo i na kraju trećeg dela, i to mi je postalo čudno jer je količina mastila u mini predviđena za duže pisanje. Četvrti, umetnuti deo, ima svega nekoliko strana,
a novi uložak koji sam stavio sasvim se potrošio na njih. Mine sam kupovao na kioscima „Novine”, pa vam, eto, savetujem da ne ponavljate moju grešku i dajete toliki novac na neispravne mine. A opet, naknadno sam kupio još jednu, ovaj put radi eksperimenta. Seo sam i ručno prepisao „Sto godina
samoće” na papir i pri tome nijednom nisam promenio minu, iako se ona, realno, morala istrošiti.
Možda zato što navedeni roman nema jasno ograničenih delova, pa mina do samog kraja nije znala
gde treba da zataji. Zbog toga, u cilju uštede, i ako osetite potrebu za pisanjem romana, pišite ga kao jedinstvenu celinu. Inače, simbolično, pisanje ove knjige završeno je na Dan Planete Zemlje, a prekucavanje noć uoči Božića.
Svaka sličnost sa realnim likovima i događajima gotovo apsolutno je nemoguća.
Za eventualne koincidencije ne snosim odgovornost.